Такмичења - Мини рукомет - О мини рукомету

МИНИ РУКОМЕТ је једна од новијих форми рукомета. У неким од европских земаља он се појављује још почетком осамдесетих година ХХ века, али, званичну промоцију, од стране Европске рукометне федерације (ЕХФ), добија 1994. године.

МИНИ РУКОМЕТ је намењен превасходно деци узраста 6-12 година, али, могу га играти и сви остали, без икаквих ограничења.

Могућност примене МИНИ РУКОМЕТА у настави физичког васпитања

У Србији је, тек у последњих неколико година, започета  активност везана за МИНИ РУКОМЕТ (по ЕХФ „моделу“) и то пре свега захваљујући иницијативи Факултета спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду. Национални просветни савет Републике Србије је дана 19.6.2007. године усвојио (реформисани) Правилник о наставном плану, где се, у делу садржаја који се односе на физичко васпитање у петом разреду, први пут помиње појам – МИНИ РУКОМЕТ.

Поред осталог, ту пише и следеће: „У условима (школским) који нису одговарајући за рукомет, примењивати игру у форми мини рукомета (четири играча у пољу и голман, уз обавезну примену индивидуалне одбране). Ако се има у виду чињеница да највећи број школа у Србији нема на располагању фискултурне сале у којима се може играти „стандардни“ рукомет, јасно је да су овим (пре свега – формално) широко отворена врата за примену – МИНИ РУКОМЕТА.

На овај начин, остварена је прва претпоставка да се, са једне стране, унесе нешто савремено у иначе анахроне садржаје школског физичког васпитања, а са друге, да се учини и потенцијално значајан допринос ревитализацији домаћег рукомета.

Међутим, ово није било довољно. У Катедри спортских игара ФСФВ у Београду идентификован је и потенцијални проблем који би, највероватније, отежао практичну примену ове значајне новине. Реч је о томе да наставници фискултуре, који су раније завршили школовање, не знају шта се тачно крије иза појма МИНИ РУКОМЕТ. Зато, учињен је још један корак - аплицирано је код Завода за унапређивање образовања и васпитања и добијена је сагласност да се, за школску 2009/2010. годину, организује низ семинара под називом; „Усавршавање учитеља и професора физичког васпитања за примену МИНИ РУКОМЕТА у настави физичког васпитања“, а реализација је у току.

Као што се може видети из назива акредитованог семинара, осим наставника физичког васпитања, исти је намењен и учитељима, тј. онима који раде са децом у нижим разредима основне школе. Разлог за ово јесте чињеница да је, током протеклих неколико година, паралелно са настојањима да се превладају препреке бирократског карактера, извршено и пилот истраживање, које је показало да МИНИ РУКОМЕТ, без икаквих проблема и са изузетним уживањем упражњавају деца узраста 6-12 година, па чак и млађа.

Полазећи од чињенице да инфраструктурни услови у нашим школама (број и величина фискултурних сала) не иде у прилог рукомету, уз све веће одсуство ове игре са ТВ екрана, дошло се до стања у коме се „фаворизују“ неке друге спортске игре, пре свега одбојка и кошарка, којима мале школске сале не представљају проблем. На тај начин, рукомет је, као средство физичког васпитања, постао недовољно атрактиван садржај, како деци, тако и наставницима. Управо зато, МИНИ РУКОМЕТ се појављује као изванредна алтернатива.

Схвативши значај пројекта МИНИ РУКОМЕТ, Рукометни савез Србије је и формално стао иза њега. Планиран је свеобухватан наступ, на територији целе Србије, а  широк круг потенцијално заинтересованих (посебно наставници физичког васпитања и учитељи) имаће на располагњу приручнике, видео материјале, као и одговарајуће реквизите, који ће им олакшати примену МИНИ РУКОМЕТА.

У чему је основна разлика између „стандардног“ и МИНИ РУКОМЕТА?

- Терен за МИНИ РУКОМЕТ мањи је од „стандардног“. Оптимална дужина је 20-23 метра, а ширина 12-15 метара.

- На терену се налази мањи број играча. Оптималан број је 4 + 1 (четири играча у пољу и голман), а екипу може сачињавати већи број играча.

- Голови су мањи. Њихове оптималне димензије су 240 Х 170 центиметара. У салама где нема голова, могу се импровизовати, уз помоћ самолепљиве траке, струњача и сл.

- Голманов простор је такође мањи. Оптимално, то треба да буде полукруг, чији је полупречник 5 метара, а центар се налази на средини гол линије.

- Пенал се изводи непосредно испред линије голмановог простора, а слободно бацање са нешто веће удаљености.

- Користе се мање лопте. Најбоље је да то буду „нуле“ или „јединице“, у зависности од тога да ли играју деца узраста 6-7 или 11-12 година. Пожељно је да лопте буду кожне, али, то није обавезно.

- Екипе могу имати мешовит састав, тј. истовремено могу играти и девојчице и дечаци.

Генарално, правила МИНИ РУКОМЕТА су иста као и правила „стандардног“ рукомета. Међутим, у зависности од узраста деце, њих треба примењивати крајње „либерално“. То значи: Уколико је постигнут гол, после лепо изведене акције, а шутер је незнатно повредио голманов простор, гол треба признати. Наравно, важно је да се на исти начин третирају обе екипе! Довољан је један судија. Ако суди наставник/учитељ  истовремено може давати упутства играчима обеју екипа.

Сви релевантни извори указују на то да МИНИ РУКОМЕТ треба играти тако што ће, у фази одбране, бити примењивана индивидуална одбрана, тј. „човек-човека“. Коришћење зонских система игре, у овој развојној фази је контраиндиковано из више разлога. Стручњаци, из различитих земаља, тврде да треба инсистирати на игри „човека“ и са тим ставом се слажу на Факултету спорта и физичког васпитања у Београду.

Досадашња теоријска сазнања, као и практично искуство стицано у раду са „експерименталном“ групом „мини рукометаша“, на Факултету спорта и физичког васпитања у Београду, указују на то да се овај „модел“ игре може користити све до краја петог разреда основне школе (11-12 година). При томе, све време, треба да доминира „метод“ – игре. Ако се има у виду да рукомет (наравно и МИНИ РУКОМЕТ), захваљујући својој структури, активира све главне мишићне групе, уз коришћење сва три основна вида човековог кретања (трчање, скокови, бацање), нема сумње да ће то резултирати свестраним развојем организма, посебно младог. Интервале између појединих сегмената игре треба користити за рад на обучавању основних елемената технике, без и са лоптом. У овој сензомоторној фази, акценат треба да буде на развоју базичних моторичких способности, сагласно узрасту „играча“.

Ова развојна фаза, у потпуности, треба да буде ослобођена од свих елемената који воде у тзв. прерану специјализацију!

Током игре, сви „играчи“ треба да се нађу и на позицији голмана и на позицији играча у пољу. Као што је напред наглашено – нема специјализације по играчким местима, тј. нема „бекова“, „крила“ или „пивота“. Сви играју – све! Кад год је то могуће, кретње треба изводити билатерално, нпр. користити обе руке. Веома је важно да наставник/учитељ формира екипе тако да директни противници буду деца чије су моторичке способности на сличном нивоу. 

Када се примењује индивидуална одбрана, интензитет напрезања је веома висок. Зато, трајање појединих сегмената игре не сме бити предуго. Оптимално, то је период од 10-ак минута. Након тога, треба заменити обе екипе и увести нову децу. Они који су завршили утакмицу, у наставку, део времена могу провести у релаксацији и навијању за своје другове, али, обавезно, морају да ураде и задатке са којима су претходно упознати (склекови, трбушњаци, истезање и сл.). Наравно, наставницима/тренерима је на располагању широка лепеза различитих средстава. На овај начин, током једног тренинга/часа физичког васпитања читаво одељење може да учествује у игри, а да нико не буде фаворизован, што је један од назначајнијих педагошких задатака! Овакав приступ у раду, позитивно ће мотивисати чак и ону децу која, у почетној фази, не показују изразит „таленат“, тј. више ће их остати у рукомету.

Елементи технике са лоптом, у МИНИ РУКОМЕТУ, идентични су онима из „стандардног“ рукомета. Током загревања, као и у интервалима када се не игра на два гола, деца треба да се упознају са вођењем лопте (у месту и кретању), бацањем лопте (додавање саиграчу и шут на гол) и хватањем лопте. Мада је сигурно да већина „играча“ неће (све ово) изводити беспрекорно. На увежбавању технике се не треба предуго задржавати.

Игра (на два гола) треба да доминира!

При томе, тренер/наставник, ни једног тренутка, не сме да изгуби из вида „мото“ под којим треба упражњавати МИНИ РУКОМЕТ: „Не тражити од деце да играју рукомет, већ им омогућити да се играју рукомета“!

На крају, подсећамо на став Клаудијуса Галена, уз Хипократа, највећег медицинског ауторитета Старог века (лекар гладијатора и цара Марка Аурелија) који је, у једном од својих трактата, „игре са малом лоптом“ оценио као најсавршенију телесну вежбу!