Црвени картон
Постоје људи догађаји или ситуације о којима се мора имати јасан став. Став или реакција без али без зареза и без двоумљења. Најчешће су такве ствари оне које се тичу добра и зла, морала и неморала, поштења и непоштења. Друштва, организације или људи који о таквим стварима немају јасан изричит став и праву реакцију доводе до релативизације свега што постоји а то је већ корак од хаоса. Као кад би на рукометној утакмици судија имао нејасан став о томе треба ли дати црвени картон играчу који је са леђа мучки и у намери да повреди ударио другог играча, као кад би у новинама о томе било: да то је урадио али био је изнервиран суђењем, као кад би родитељи рекли: да то је урадио али и њега су фаулирали прошле године итд итд. Како би се и да ли би се таква утакмица завршила, шта би било на следећој, шта би било са свима нама и које су границе те релативизације, лицемерја, себичности и дволичности?
Једна од таквих ситуација је и ова актуелна тј неодазивање Јелене Живковић и Жељке Николић на окупљање репрезентације. Али исто тако и реакција јавног мњења (рукометног, медијског свеједно) на њихов поступак. Зар је толико тешко бити исправан човек и о јасним чињеницама и поступцима свих у ово укључених имати јасан став? Зар је: да, али... јасан став?
Да погледамо чињенице. Да ли су ове младе играчице тренирале саме и приватно плаћајући тренера (као рецимо Новак) или су то радиле у клубовима и репрезентацији са тренерима које су ангажовали клубови и савез? Да ли су се такмичиле у својој организацији о свом трошку или у систему такмичења савеза о трошку клубова? Да ли су селектиране као деца од стране страних менаџера или савеза или од стране нашег савеза? Да ли су и зашто нису, тада одбиле позив и дале прилику другима? Да ли су на међународне турнире и првенства ишле саме и о свом трошку (опет као нпр Новак) или као чланице репрезентације у организацији савеза? Да ли су промоције и ангажмане добиле на основу своје маркетиншке кампање или на основу наступа у српским клубовима и српским репрезентацијама?
Одговоре на ова питања сви знају и оне и ви и њихови родитељи. Можда се не зна једино да су и једна и друга од стране државе Србије и нашег савеза биле на листи стипендиста, потписале уговоре и добијале државну стипендију. Са само једном обавезом да тренирају рукомет и играју за репрезентацију Србије.
Наравно да су то талентоване играчице да су им те основе дали Бог и родитељи наравно да су пуно радиле и тренирале али све у оквиру система а о трошку и у организацији наше државе и савеза. Не било кога другог (поједнинца, државе или савеза). И како било ко може иза овога ставити зарез и рећи „мада нису биле у постави на прошлој акцији“ или „мада њихови родитељи нису задовољни односом савеза“. То би било као да иза вести о хапшењу оних који растурају дечију порнографију буде зарез и неко каже „да али они кажу да је програм на РТС био незанимљив па су зато то радили“.
Овде је по инерцији неких давно прошлих времена нормално и уобичајено за сваки случај убацити и неку претпостављену кривицу савеза иако пет година наши репрезентативци су у свему испраћени као у свим најуспешнијим савезима. И то је у реду за неке ситуације. Али за овако драстичне са овако јасном разликом између исправног и неисправног, доброг и лошег то је једноставно недопустиво. Не само због ове две играчице него пре свега због оних који се редовно одазивају боре и труде за Србију и себе заједно као и због оних који то тек треба ураде. Због истине правде и морала ако желимо да те речи још нешто значе.
Овде у Бечу на прослави 20 год ЕХФ представници црногорског а поготово мађарског савеза нас уверевају да они не зову те играчице да играју за њих (Мађари чак и да за тако нешто нису ни чули) па је тиме цела цитуација још и јаснија. Ја им верујем јер то су озбиљни људи. Знају како се зове онај ко краде грожђе из туђег винограда, макар се грожђе и само нудило а виноградар га не чува пушком. Свеједно да ли је то неко из породице виноградара, родитељ, пријатељ или комшија. Као што се зна шта сви мисле о таквом грожђу.
Ја такође верујем да ће оне донети у будућности исправне одлуке (не само због наше репрезентације већ и због њихових каријера јер нисам сигуран колико је за то добра вишегодишња пауза или колико су други савези спремни да отерају играчице које сада играју на тим местима) а њихова младост и утицај других је увек околност за опроштај. Али као у примеру са почетка за неке поступке на утакмици следује искључиво црвени картон свима који су у те поступке укључени и то од свих нас и тек онда можда има наде да ће се ствари преокренути и поћи у добром правцу. За све.
Велимир Марјановић