"Орлови" кренули, Веселин Вуковић: "Више смеха у 2012. години"
Репрезентација Србије, окупила се у центру Фудбалског савеза Србије у Старој Пазови на почетку завршних припрема за Европско првенство, које нас чека за 13 дана у нашој земљи. Сви насмејани, сви жељни успеха, поред здравља, зажелели су са осмехом да дочекају и 29. јануар, последњи дан ЕХФ ЕУРО 2012. Упитали смо селектора, Веселина Вуковића, где је био и шта пожелео у новогодишњој ноћи:
- Дочекао сам нову годину у кругу пријатеља на тргу у Шапцу уз музику Владе Георгијева. После тога, отишли смо у један клуб на туру пића и већ у пола 2 сам био кући. Мислим да никада раније нисам завршио са слављем нове године, али ми је овај дан стално био у глави. У свим жељама се спомињао неки добар резултат на Европском првенству. Већина суграђана и пријатеља, пожелело је медаљу. Из њихових уста у Божије уши...
Ако архивирамо 2011. годину, од Светског првенства у Шведској до Новог Сада и утакмице са Румунима, чини се да је репрезентација можда и најбоље игре пружала управо на почетку године.
- Тешко је анализирати сада. У марту смо изгубили добијену утакмицу са Французима, а сетите се, тако смо губили и на Светском првенству у Шведској. У јуну смо требали да имамо акцију, која је требала бити последњи филтер, али смо остали без много играча из разноразних разлога. То се све мало разводњило. У новембру је „Куп Нација“ требало да буде генерална проба. Тада смо имали добру утакмицу са Хрватима, али не сећам се да је ико написао да смо играли споро. Ствар договора је била да не трчимо. Врло је тешко правити нешто ако немате играче за то. Све време са Хрватима смо снагу трошили на трчање уназад. Искрено се надам да ћемо у овим данима припрема погодити у ономе што желимо и сачекати спремно ЕП.
Да је 2012. година, време за оптимизам, говори и беџ „смајли“, закачен за селекторов шал...
- Сви нам треба више смеха у новој години. Морам да будем оптимиста и гледам пораз са Румунима са позитивне стране. Добро је било у многим сегментима, које смо желели да пробамо, уз опаску да смо тек сада комплетни. Чутура и Шешум су одрадили први тренинг тек јутро пре меча. Нисмо имали три-четири играча, који су у задње време носили одбрану. На првом затвореном мечу са Румунима, повредио се и дефанзивац, Ћурковић. Имали смо и контранападе, и шутеве са крила. Заказали смо са реализацијом и оним, што је симптоматично, завршницом. То можемо повезати са физичком припремом, за коју знамо да није на врхунском нивоу, али и са психом. Ипак, морам да истакнем да смо примили само један гол у последњих 10 минута. Промашили смо 10 зицера, три пенала, изгубили 13,14 лопти управо због неуиграности. Румунски голман је имао сјајно вече...
Једна од позитивних ствари, био је и наступ Далибора Чутуре. Коначно је напад добио ширину, било је вишкова за крила, брзе лопте...
- Жеља је била да убрзамо игру са њим између првих опција, Илића и Вујина. То је један од разлога, зашто Бојиновића нема у овом тренутку. Хтели смо бржег играча. Чутура је показао да зна да одигра квалитетно 1 на 1 по средини, што можда није квалитет других играча на тој позицији, а који опет, имају нешто друго.
Дуго се провлачи прича о самопоуздању...
- Дај коначно да убедимо себе да можемо. То ћу рећи и момцима на састанку. Први пут ми се десило да играч дође и каже „Дај ово да решим“. Није битно што није решио, али је битно да је био спреман. Свиђа ми се и када неко тражи да шутне пенал. И то је напредак.
Свесни сте великих очекивања јавности...
- Наравно. Најмањи проблем ће бити да се селектор повуче, ако нису испуњена нека очекивања. Реално треба да се сагледа све и крене у решавање проблема. Знам да је нација навикла не велике резултате лопташких спортова. Не знам шта би нам се десило да смо били у ситуацији кошаркашке репрезентације из 2005. године. Врхунска репрезентација, окићена свим живим медаљама, па не прође пррви круг у својој земљи. Не знам шта би се нама десило. Мене би вероватно стрељали. Наравно да сам увек спреман да поднесем одговорност, али смета то што се велики део проблема тражи у томе да се није добро радило. Тврдим да радимо врло добро. Имамо отпора новим стварима и систему рада. Некоме смета и карантин у Новом Саду. На шта су навикли и где су понели то спортско васпитање, то је друго питање, али морамо схватити сви заједно да је једини начин да напредујемо, рад. Мени лично или српском рукомету, била би велика ствар да се избори за Олимпијске Игре. То је ситуација у којој би могли да направимо репрезентацију. Да сви све знају на терену, да кога год ставиш, зна акције у нападу, поставке у одбрани. Ова окупљања од по седам дана два пута годишње са по 3,4 тренинга, нису довољна да би се сви проблеми решили. Играчи проводе 10 месеци годишње у 20 система у 20 различитих клубова. А све то треба склопити у једно. Свесни смо ми, више него ви, шта не ваља...
Једна од тих замерки је и то да сте пуно играча пробали, променили. Оба десна крила су нова у односу на новембар, о наступу Манојловића се често говори и фаталистички, иако је реч о играчу, који је тек, однедавно, у репрезентацији...
- Било је планирано да Продановић игра и у новембру, али је био повређен. Било је планирано да новембар буде провера за Ђукића и Павића, а децембар за Костадиновића. Никола је играо одлично против Француза у марту. Био је добар у оба правца, а то је поновио и против Хрвата у новембру. Морам да идем том логиком. Не приступа се фаталистички, али смо свесни да нам много значи. Може да одигра добро одбрану и одређено време добро функционише као средњи бек. Имамо јако мало комплетних играча. Мислите да је лако ако нам Тоскић и Стојковић не играју одбрану, а ми не можемо да дозволимо себи луксуз да мењамо пивотмена. Мислим да је гро тима од почетка самном. Решење за српски рукомет је база у неком клубу. У Србији имамо Милића и Костадиновића у Партизану, а Загреб 13, 14 играча даје Хрватској. Немамо никакву контролу над играчима. Зато смо принуђени да у овом тренутку бирамо појединце. Знам за Крајину (Бранислав Покрајац) реченицу да се репрезентација ствара, али како са оволиким бројем дана заједно? Волео бих да може тако...
ЖИКА БОГДАНОВИЋ