Марко Вујин пред финале (17): "Летећемо по терену"
Сваки гол, свака одбрана у фантастичном амбијенту полуфинала у београдској "Арени", бурно се прослављала. И на терену и на трибинама, а верујемо и свуда где се навијало за српски национални тим. Марко Вујин је са шест голова из игре дао велики печат историјској победи Србије и већ сада исписаним страницама нове рукометне историје.
Одзвања ли и данас хук "Арене"?
- Подршка је била фантастична! Права је привилегија била бити на терену пред онаквим навијачима. Мислим да је сваком спортисти сан да игра у том амбијенту. Мени се део снова већ остварио, али волео бих да до краја уживамо. Ми смо после уласка у финале били срећни и пресрећни, али опет постоји мала кочница - чека нас финале. Надам се најбољем.
Данци су једном пали?
- Они су екипа која се не осврће назад и брзо заборавља све што је било, тако и ми треба да размишљамо. Финале је тотално други филм, прича за себе. Имају свој систем коме не смемо да подлегнемо, да паднемо на њихове контре и завршавање напада у 10 секунди. Морамо играти дуг напад, бити стрпљивији и чекати шансу за гол. А када га ми дамо, немају шансу за своје најјаче оружје. Ако будемо играли као и до сада, то ће бити довољно да победимо. Нестала је тензија са почетка, сигурно да нам је сада лакше да играмо финале него рецимо прве две утакмице. Уопште нисмо знали шта можемо и шта су наши домети, сада када смо у финалу, све је могуће у тих 60 минута. Хрвати су били пуно искуснији од нас када су у питању завршнице шампионата, али ми играмо на домаћем терену, играмо фантастичан турнир и треба тако да наставимо.
Воља, хтење и борбеност су ту, али је смиреност испливала у први план, сазрели сте као екипа?
- Многи од нас су играли велике утакмице у клубовима. Пар нас зна да игра врхунске утакмице пред оволико људи и са те неке стране смо имали искуства. Нисмо имали заједничко искуство, али смо веровали да хладне главе и врелог срца можемо да направимо резултат.
А да је неко пре два месеца рекао да ће Србија играти финале?
- Не бих веровао. Људи око нас су имали слику да ми не можемо ништа да урадимо и то се пренело на нас. Међутим, већ после прве утакмице и победе над Пољском мислим да смо ми играчи и стручни штаб схватили да можемо да догурамо далеко. Грч је иза нас.
Памтићемо 27.јануар и по исходу, три полуфинала - три финала.
- Фантастично. Ово што се сада дешава у спортској Србији, то нигде нема. Нама је дан почео тако што смо се пробудили и гледали Новака. Сви смо гледали цео меч, радовали се, после смо одгледали мало ватерпола, али смо морали да кренемо на нашу такмицу. Знали смо да су победили пре почетка наше утакмице и то нам је дало нову снагу. Знамо колико су се и они и Новак борили за то и надам се да ће недеља после три финала бити још бољи дан за српски спорт.
Осећаш ли еуфорију у коју је упала рукометна Србија?
- Апсолутно не. Ми смо у Ковилову већ месец дана, одвојени од света. Не знамо и нисмо ни свесни о чему се ради, али бићемо када се све ово заврши.
Има ли снаге за завршницу, умор је неминован на оваквом турниру?
- Више смо се емотивно испразнили. Код нашег селектора у припремном периоду је сваки тренинг много тежи од једне утакмице и са те стране не мислим да је питање да ли имамо снаге. У финалу нема уморних, морамо да летимо по терену.