Кадети

АЛЕКСАНДАР БРКОВИЋ: Маштамо о великим резултатима!

Кадетска репрезентација Србије остварила је запажен резултат освајањем сребрне медаље на Медитеранским играма у Словачкој. Селектор орлића Александар Брковић анализирао је наступ свог тима и истакао да је задовољан учињеним на овом такмичењу.

Ка­кви су ути­сци по­сле осва­ја­ња сре­бр­не ме­да­ље?

- Ве­о­ма сам за­до­во­љан, по­себ­но због то­га што су мом­ци да­ли мак­си­мум у да­том мо­мен­ту. Ни­смо има­ли мно­го вре­ме­на за при­пре­ме и ни­смо би­ли ком­плет­ни, то је не­што што нам је не­до­ста­ја­ло пред так­ми­че­ње. Све у све­му, мо­гу да бу­дем из­у­зет­но за­до­во­љан, јер смо игра­ли про­тив Шпа­ни­је ко­ја је би­ла у нај­ја­чем са­ста­ву и кон­тро­ли­са­ли смо из­у­зет­но до­бру утак­ми­цу ско­ро 60 ми­ну­та.  

На шта сте нај­ви­ше по­но­сни код игра­ча?

- При­сту­па­ли смо сва­кој утак­ми­ци с ци­љем да по­бе­ди­мо, без об­зи­ра да ли је то би­ло ре­ал­но или не, али ни­смо пра­ви­ли ни нај­ма­ње кал­ку­ла­ци­је или би­ло ка­кве скри­ве­не иде­је. Је­ди­но што нас је за­ни­ма­ло је по­бе­да и да ви­ди­мо на ко­је игра­че мо­же­мо да ра­чу­на­мо за оно нај­ва­жни­је што нас че­ка до кра­ја го­ди­не - Европ­ско пр­вен­ство у Бе­о­гра­ду. За сва­ку по­хва­лу је бор­ба и ан­га­жо­ва­ност ко­ју су има­ли, тру­ди­ли су се да ис­по­шту­ју так­тич­ке за­ми­сли и у ве­ћој ме­ри су ус­пе­ли. На­рав­но да има ства­ри на ко­ји­ма тре­ба још по­ра­ди­ти, реч је пре све­га у на­па­ду и гла­ви. 

Да ли је успех бо­љи од ва­ших оче­ки­ва­ња пред по­че­так так­ми­че­ња?

- Ис­па­ло је бо­ље не­го што сам се на­дао, али не у ре­зул­тат­ском сми­слу, већ ка­ко су се игра­чи по­на­ша­ли на те­ре­ну. Ми­слим, пре све­га, на то ка­ко су усво­ји­ли све ства­ри на ко­ји­ма смо ра­ди­ли до са­мог тур­ни­ра, упра­во у од­бра­ни смо над­ма­ши­ли оче­ки­ва­ња и сви су нам по­сле тур­ни­ра ре­кли ка­ко их је то из­не­на­ди­ло. Ра­ду­је ме што се ис­пла­тио труд, ра­ди­ли смо мно­го од на­шег по­след­њег оку­пља­ња у мар­ту и ево ре­зул­та­та. 

Ка­ко су игра­чи под­не­ли по­раз?

- Ни­је им би­ло ла­ко, за­и­ста. Ме­ђу­тим, раз­го­ва­ра­ли смо од­мах по­сле утак­ми­це у свла­чи­о­ни­ци, об­ја­сни­ли смо узро­ке по­ра­за и да не тре­ба да бу­ду ту­жни. Има­мо за чи­ме да жа­ли­мо, али да­ли су све од се­бе и то је нај­ва­жни­је. Кад бу­де­мо по­пра­ви­ли не­ке ства­ри би­ће то још до­ста бо­ље. Жа­ли­мо што на кра­ју так­ми­че­ња ни­смо чу­ли срп­ску хим­ну, што на­ша др­жа­ва ни­је ко­нач­но ус­пе­ла да осво­ји зла­то у му­шкој кон­ку­рен­ци­ји у би­ло ко­јој се­лек­ци­ји, али има мно­го по­зи­тив­них ства­ри ко­је мо­же­мо да из­ву­че­мо из по­ра­за да би нам у бу­дућ­но­сти би­ло бо­ље. 

Ко­ли­ко ова ге­не­ра­ци­ја има по­тен­ци­ја­ла за се­ни­ор­ски ни­во и ве­ли­ке ре­зул­та­те?

- Ма­шта­мо о ве­ли­ким ре­зул­та­ти­ма, са­ња­мо да оства­ри­мо зна­чај­не успе­хе. Си­гур­но да има по­тен­ци­ја­ла за А ре­пре­зен­та­ци­ју, али дуг је пут до­тле... ово је ка­дет­ски уз­раст, још увек ни­су има­ли про­ве­ре на ве­ћим так­ми­че­њи­ма по­пут Европ­ског или Свет­ског пр­вен­ства. Те­жак је пре­ла­зак из ка­де­та у ју­ни­о­ре, а још те­жи из ју­ни­о­ра у се­ни­о­ре. 

Сле­де­ће ве­ће так­ми­че­ње је Европ­ско пр­вен­ство у Бе­о­гра­ду, ко­ли­ко зна­чи игра­ти пред до­ма­ћим на­ви­ја­чи­ма?

- Не по­сто­ји ве­ћа при­ви­ле­ги­ја од игра­ња пред сво­јом пу­бли­ком. Увек је мо­тив ви­ше, зна­мо да бу­де­мо и бо­љи не­го што је­смо. Игра­ће­мо на Ба­њи­ци, мно­ги од нас су упра­во ту на­пра­ви­ли пр­ве ко­ра­ке и ве­ли­ке успе­хе, то је ку­ћа ру­ко­ме­та. Је­два че­ка­мо, хва­ла Бо­гу и свим љу­ди­ма из Ру­ко­мет­ног са­ве­за ко­ји су се из­бо­ри­ли да има­мо при­ви­ле­ги­ју да игра­мо шам­пи­о­нат код ку­ће. 

Да ли вас је не­ко од игра­ча по­себ­но из­не­на­дио?

- На­ша до­бра од­бра­на је за­слу­га чи­та­вог ти­ма. Има из­не­на­ђе­ња, по­зи­тив­них и не­га­тив­них, не бих из­два­јао по­на­о­соб, већ оста­вљам то ме­ђу на­ма. Че­сти­там мом­ци­ма ко­ји су иза­бра­ни у нај­бо­љој по­ста­ви – Мом­чи­лу Си­ми­ћу као нај­бо­љем пи­вот­ме­ну и Ми­хај­лу По­по­ви­ћу као нај­у­спе­шни­јем стрел­цу. Та­ко­ђе, ве­ли­ка за­хвал­ност иде и оста­лим са­и­гра­чи­ма због ко­јих су они ту где су.